Slusaj ovu etidu
sa izlizane matrice zivota mog
akvarel klasike nevjesto uramljen
urbanim zakonom
Ne trazim skupog producenta
da od mene stvori genijalnog dirigenta
krojaca sudbine, lucidne uloge
uvek odbijem

U ovom orkestru limenih truba
do korozije promuklih i pospanih
ja samo zelim da sam stidljiva tuba
koja ponekad progovori
A to je sad, o, muci me glad
za megafonom jakim dvesto hiljada vati
nek stanu vozovi, nek puknu prozori
dosta sam cutao, bre, nek popuca sve
ja hocu da govorim
Dvogled za svet, preko ramena let
pogledu se oteo
a tamo djetinjstvo, da li jesmo il' nismo
generacija za preokret
Crnih barjaka mars putem promena
bas negde ispred cilja zastao
pominju zapadna vrata
pre bi raku zirafa
poklonila svoj divlji cvet
Ma dajte mikrofon, pa nek popuca sve
ja bar ne brinem ni zbog kakve etike
da cutim ko zid dok me nagriza stid
ja sam lajavi pas, meni se jebe za vas
ja hocu da govorim