Daj da vam kažem svoju priču,
zovem se Jozo i živim na Viču.
Sve od rata na Balkanu,
živim u jednosobnom stanu.
Oblačim se vrlo svojski,
volim ovaj stil kavbojski.
I ako stvarno nisam peder,
vrlo rado nosim leder.
Al pravi kavboj viski pije,
i nosi čizme od ljute zmije.
A ja pijem rakije, vina,
a cipele su mi Alpina.
A kad god krenem ja u disko,
šešir nosim strašno nizko.
Kad god sjedim ja u baru,
pušim West Light cigaru.
Ja sam Jozo Hađiselimović,
kavboj iz Ljubljane.
‘Mesto viski pijem lozu,
‘mesto konja jašem kozu.
Pucam čim mi neki na put stane,
jer ja sam kavboj iz Ljubljane.
Neki ne mogu da shvate,
pa pitaju me, Jozo brate.
Odkad si kao kavboj sada,
tu istočno od zapada?
A ja kažem nek se zna,
ja kavboj sam iz BiH.
I sad suviše(?) se mi vrača,
slika rodnoga Bihača.
Mala kuča, stablo(?), krava,
plava trava, zaborava.
Društvo cijelo dobre volje,
u pozadini žitno polje.
Al došla težka su vremena,
potukla su se plemena.
Držanje je našeg mira,
preuzela grupa plavih šešira.
Ja sam Jozo Hađiselimovič,
kavboj iz Ljubljane.
‘Mesto viski pijem lozu,
‘mesto konja jašem kozu.
Pucam čim mi neki na put stane,
jer ja sam kavboj iz Ljubljane.
Mala kuča sad je siva,
od upotrijebe eksploziva.
Društvo jedan drugog kolje,
u pozadini minsko polje.
Indijance strpali u rezervate,
a nas u protektorate.
A ja uvek ‘oču svoje,
odoh majko u kavboje.
U Sloveniji sad u domu,
glumim posttrevmatsku komu.
A sva izbeglička prava,
garantuje(?) mi država.
Bolje ipak bit Bosanac,
nego crven Indijanac…